 |
| Poziv na predaju radova na teme Filozofija i Društvo |
Filozofija i društvo
Poziv na predaju radova
Broj 3/2013 (god. XXIV)
Rok za predaju radova 15.09.2013.
Film–psihoanaliza–društvena teorija
Uvek je postojalo izvesno preplitanje između filma i psihoanalize: oni su nastali manje-višeistovremeno, a međusobna refleksija nikada nije prestala da bude na delu – film je služio kao pogodan teren za primenu psihoanalitičkih rezultata, ali su i mnogi filmski reditelji imali u vidu doprinos psihoanalize. Ta kontekstualna sličnost u pogledu nastanka podrazumeva i to da film i psihoanaliza dele sličnu istorijsko-društvenu genezu, jeste nešto sto treba razmotriti. Isto tako se i nastanak film studies-a kao samostalne akademske discipline dogodio paralelno sa renesansom psihoanalize tokom 60-ih i 70-ih godina XX veka.
Od samog početka je bilo jasno da ta povezanost nije slučajna, odnosno da i formalno i sadržinski postoje suštinske zajedničke tačke. Sa jedne strane, psihoanaliza je uspela da ukaže na logiku želje na inventivan način, ali je i sama forma filma bila tumačena kao prostor fantazije. Međutim, da li je takođe moguća ujedno i psihoanalitička interpretacija kolektivnih fantazija? Da li film može predstavljati otpor takvim fantazijama ili isključivo služi njihovoj reprodukciji? Koliko je film transgresija želje, a koliko ponavlja ideologeme potrošnje i društvene klišee? Treba dodati da se u povesti psihoanalitičke interpretacije filma pažnja sve više usmeravala na publiku i na svojevrstan diskurs filma kao medijuma (umesto reditelja i karaktera), a ta tendecija je otvorila nove prilike i za društvenu tematizaciju filma. Psihoanalitička perspektiva istovremeno predstavlja mogućnost da se skrene pažnja na kontingentni karakter društvenog subjekta, ističući ulogu idealnog ja, identifikacije, imaginarnog jedinstva, odnosno objekata želje. Psihoanalitički pristup filmu često je na delu – implicitno ili eksplicitno – i u feminističkim ili postkolonijalnim studijama, i ove interpretativne strategije su uzimajući u obzir odnose dominacije, otvorile nove mogućnosti u pogledu politizacije psihoanalitičkog pristupa filmu.
Provokacija „Kjerkegor”: neodluka i posvećenost
Na legendarnoj konferenciji Kierkegaard vivant, koju je povodom sto pedeset godina od rođenja„oca egzistencijalizma” organizovao UNESKO, Sartr je istakao interpretativni paradoks pokušaja da se razume autor koji je smatrao da je individualnost druge osobe „u strogom smislu uvek nedostupna saznanju“. Ništa se nije promenilo ni pedeset godina kasnije. Dvojenja i nedovoljnosti objašnjenja „slučaja Kjerkegor“ ostaju: kritičar Hegel(izm)a, fanatik pojedinačnosti protiv svake opštosti ili teološki buntovnik, tumač i obnovitelj hrišćanske vere unutar korumpiranog hrišćanstva? Jedna građansko–hrišćanska samost koja atakuje na postojeće hrišćansko građanstvo (Levit); skandal majstor koji je začeo zlosrećnu tradiciju filozofiranja čekićem (Levinas); pored Marksa i Ničea, jedan od tri beočuda savremenosti (Jaspers)?
Uz sve to, Kjerkegor je jedan od onih mislilaca koji je životom svedočio svoje mišljenje, jedna od onih „singularnih univerzalnosti“ u kojima se idiosinkratična zaokupljenost preobražava u putokaz i zadobija posvemašnju relevanciju: otrovni pamfletista koji osporava politiku crkve – ne bi li slavio veru u njenom paradoksu; ironičar koji svojim neobičnim ličnim angažovanjem izaziva nemilosrdni napad satiričara i – ismejan – od diskursa parodije se okreće „etici odgovornosti“; kritički baštinik očevog nasleđa – melanholije i pijetističke revnosti, osećaja krivice i teskobe – ali i dovoljnog imetka da istraje u statusu slobodnog pisca; verolomnik jedino kada je reč o Regini Olsen, s kojom čojstveno raskida veridbu – za volju posvećenosti religijskoj egzistenciji; nonkonformista i denuncijator buržoaskog načina života – koji polemiše protiv emancipacije žena i reprodukuje tradicionalne patrijarhalne vrednosti. Svi ti „intelektualni ekscesi“ su i danas intrigantni, a procena njihovog značaja i dometa ni izbliza nije definitvno zaključena.
Verovatno je preterano očekivati da ovaj bogoslov, književni eksperimentator i filozof danas oživi kao oni biblijski likovi koje je galvanizovao u njegovo vreme, ali se nadamo da će dvestogodišnjica rođenja biti prilika da se, lojalno Kjerkegorovoj intenciji ali ne nužno i zaključcima, i na njemu samom još jednom iskuša (ne)mogućnost rekonstrukcije jednog nesvodivog životnog lika refleksije. Nasuprot tek korektnom i uvek ponešto nekrofilnom prebiranju po onome što je „preživelo“ od njega, toj inkasantskoj rutini narcisoidnog sudišta savremenosti, do glasa bi možda mogli doći i prilozi koji dopuštaju da on njoj sudi i inspiriše ili orijentiše aktuelnu alternativu egzistencije.
* * *
Svi odabrani radovi biće predmet anonimne recenzije najmanje dva recenzenta. Uredništvo će uzimati u obzir samo ranije neobjavljene autorske radove pisane na srpskom ili na glavnim akademskim jezicima. Uredništvo takođe poziva saradnike da dostave prikaze novih naučnih izdanja, kao i saopštenja o tekućim istraživanjima u društvenim i humanističkim naukama.
Radovi treba da sadrže do 60.000 slovnih znakova i budu opremljeni apstraktom, sažetkom na jednom stranom jeziku (100-250 reči) i ključnim rečima. Za ostale instrukcije videti Uputstvo za autore.
