Monday, September 14, 2015

„Banatske pripovetke” Radovana Vlahovića

„Banatske pripovetke” Radovana Vlahovića
„Banatske pripovetke” Radovana Vlahovića
U utorak 15. 9. 2015. u 19 časova, u Kući Đure Jakšića u Beogradu (Skadarska 34)
održaće se promocija knjige „Banatske pripòvētke” Radovana Vlahovića u izdanju Banatskog kulturnog centra

O knjizi govore: književnica Gordana Maletić, dr Peter Krestić i autor Radovan Vlahović, književnik i direktor Banatskog kulturnog centra.

Više o knjizi
Prijatnost čitanja ovih zanimljivih tekstova podvlači i beskrajna nežnost koju osećamo na gotovo svakoj stranici. Ona je u opisima ljudi, žena i dece, u ljudskim delatnostima i njihovim proizvodima, u postupcima, davanju, u lepoti postojanja, u sposobnosti da se sve to sagleda i zavoli. Tako je i njen učinak poziv na smirenje i ljubav, na davanje i praštanje, iako piščeva namera nije da daje savete. Pa ipak, kad govori o međuljudskim odnosima, koji ga često zaokupljaju, on ne može a da ne primeti koliko oni mogu biti mnogostruki: „...svi zajedno tvorimo jedan svet koji je međusobno isprepletan u različitim odnosima, u emotivnim odnosima, u uzajamnosti koja uvek mora, bar ja tako mislim, imati meru i sklad.“ (O posesivnosti). Ili će s mirnom rezignacijom kazati: „Ne umem svet da gledam očima mojih neprijatelja.“ (O neprijateljima). Ili će nezadovoljno konstatovati: „Mnogo jedni o drugima znamo, ali se ne poznajemo, kakva bolna istina.“ (Da li se poznajemo). Najzad, u zapisu O ponosu bez pokrića, izgovoriće jedan od najlepših paradoksa: „Shvatio sam nemoguće, svi smo u pravu, i nasmejao se grohotom sebi, ponajpre sebi.“

Čitalac knjige „Banatske pripòvetkē“ dobiće punu meru uvažavanja napora koji je uložio pri čitanju i očekivanja će mu biti zadovoljena. Svako će u njoj naći mnoštvo zapisa koji ga mogu nagnati na razmišljanje ili oplemeniti lepotom koju nudi.

Gordana Maletić
Svojim kratkim pričama Vlahović podiže svojevrstan spomenik autentičnom Banaćaninu, pomalo demodiranom i gotovo pretvorenom u endemsku vrstu, i utopljenom u masu novih pokoljenja uniformisanih likova, bezličnih i praznih, koji se mogu povezati sa svakim podnebljem i prostorom. Glavni junaci Vlahovićevih pripovesti prikazani su s puno simpatije, topline i ljubavi. Svoje likove on ne posmatra s visine, već im se, naprotiv, primiče sve dok sam ne postane deo celine i pejzaža; i kada ima osnova za to, ne osuđuje ih, već se trudi da ih razume i opravda. Kao neko ko diše i stari u toj sredini i s tim ljudima, s kojima deli sve lepote, ali i oskudice, jedan je od retkih koji je vlastan da svojim tekstovima ispiše omaž rodnom kraju, svojevrstan pregled istorije i etnologije Banata tokom vremena.
Banatske pripòvētke Radovana Vlahovića treba čitati svakodnevno, preporučujem u jednakim dnevnim dozama, po mogućnosti uz prvu jutarnju kafu. One deluju rasterećujuće i, ako ništa više, zahvaljujući njima unećete redovnu dnevnu preporučenu dozu optimizma. Verujte mi, oprobao sam.

Dr Petar Krestić
Demonstrirajući izvanrednu eleganciju izraza, Vlahović spaja banatske arhaizme sa dometima trenutno modernog sveta (fejsbuk i slično). Na taj način ono što je arhaično postaje blisko, a patrijarhalno i avangardno nesuprotstavljeni grade čudesno jedinstvo. To je moguće zbog toga što pred sobom imamo jednu banatsku knjigu, knjigu o Banatu iz pera jednog Banaćanina. Ujedno, to je još jedan od mojih pokušaja da sažeto predstavim Vlahovićevo stvaralaštvo, jer on jeste patrijarhalni avangardista. Usputnom čitaocu ovo može da se učini kao oksimoron, kao spajanje nespojivog, ili, pak, kao greška u kritičkom tekstu. Upućenijem čitaocu Vlahovićevih dela ovo može da bude blisko. Naime, kada Vlahović doseže najveće avangardne uzlete on i tada demonstrira svoj srpski pravoslavni duh. Isto tako, kada govori o duboko duhovnim temama, njegovo štivo je inovativno, sklono eksperimentu i bez predrasuda spram novih (modernih, postmodernih) mogućnosti.

Nikola Kitanović
Ove pripovetke Radovana Vlahovića (Banatske pripòvētke) nisu sasvim u saglasnosti sa književnoteorijskom odrednicom. Razlika je u akcentu, ovde je drukčiji: dugouzlazni na drugom slogu sa dužinom na trećem. A to se izgovara kao u odgovarajućem glagolskom obliku: kad deda pripoveda. Time se tačnije određuje ova proza: nisu to pripovetke, ali jeste to pričanje, pripovedanje (u narodnom, paorskom shvatanju). Ono što su nekad stari Banaćani, kad nemaju pametnija posla, na šoru, pred kućom, ili u bircuzu, pripovedali (i po sto puta ponavljali), sada Radovan, njihov komšija pisac, piše po takozvanim društvenim mrežama na internetu („fejsbuk“ i sl.) i potom u štampanu knjigu prenosi.

Anđelko Erdeljanin
... pripovedački dar, može se prepoznati kod Radovana Vlahovića i njegovih Banatskih pripòvētki. Kad čovek krene da ih čita, odmah shvati da je Banat o kome Vlahović govori mesto ne samo u prostoru i vremenu, već i u njegovim mislima, da ga pripovedač ne samo savršeno razume, nego i oseća, da ga zna u dušu, da je sa njime dugo živeo i saživeo.Banatske pripòvētke, tačnije crtice od nešto malo manje ili malo više od pola strane, ne puštaju se iz ruku lako: kad pročitaš jednu, onda bi još jednu, pa još jednu i tako sve do kraja, sve do stotinu i devedesete. I ne bude čitaocu nijednog momenta dosadno to Vlahovićevo pripovedanje, nego čitajući neku od tih crtica istovremeno razmišlja o prethodnoj i pita se šta sledi u narednoj.

Prof. dr Srđan Šljukić
Kao retko koji srpski pisac, Radovan ima i dara i smisla za pripovedačku matricu, ali i želje za traganjem, gde se kroz suptilni humor utapaju znoj, krv i suze. Čitati njegove priče znači suočiti se sa trajnim vrednostima duha, što bi se moglo okarakterisati kultivisanim jezikom i odnosom spram umetnički relevantnih književnih tvorevina jer pogađa istinom odjednom u sto meta. Gotovo svaku priču, od prve rečenice, čitalac, bez obzira kakve imao obaveze, mora da pročita do kraja. U pričama vri život, pravi banatski, ovaj ovde i sada, koji pored nas tiho i neumitno prolazi. Ne ističem ove književnoumetničke odrednice za razumevanje celokupnog pripovedačkog dela, već pre svega želim ukazati na složenost stvaralačkog procesa i virtuoznosti sa kojima Radovan Vlahović stvara. Slobodno možemo reći da je već u inspirativnom naslovu Banatske pripòvētke određen zajednički imenitelj oko koga se vrte i kruže događaji, otkriva nenadmašna dramatika, plete suptilna mreža najiskrenijih osećanja, zatalasanog Erosa kad sve grmi i puca, te kroz beskonačnu prizmu duginih boja zasnivakoren svakoj priči i njeno estetsko trajanje.

Prof. dr Mladen Dražetin
Šta su to pripovetke? Posebna vrsta kratke priče koja treba čitaoca da zainteresuje, a stvaraoca istih da učini zadovoljnim. Ova definicija mogla bi se primeniti na sve vrste pripovetki, osim na jednu, a ta jedna vrsta, to su banatske pripòvētke, kojih je bilo otkad je sveta i veka. Pripovedali su ih razni. Uglavnom oni mudri ljudi od kojih smo za tren mogli da naučimo nešto lepo i novo, nešto mudro i pametno, korisno. Pripovedale su ih i tetke i strine što uz večernji odmor po malo kuvaju i čaj pijuckaju, pošto umorne od kopanja po bašči žmirkaju, a moraju svoje izreći da bi bilo mira u kući i komšiluku.
Evo se ovde srećemo za zapisanim banatskim pri­pòvētkama, što ih je ovaj pametni čovek, Radovan, zapisao. One su značajne i po tome što ih sada možemo na­učiti i pripovedati i praviti se pametnima poput naših starih.

Mr Nera Legac Rikić
U Banatskim pripòvētkama Vlahović nam jednostavnim, ponekad arhaičnim, ali slikovitim laloškim jezikom pripoveda u kratkim crticama − pripovestima, o bezgraničju intime, sećanja i realiteta, individualnoj subjektivnosti iznikloj u plodnom podneblju banatske Panonije. On se ne ustručava da čitaoca podseti i suoči sa bogatstvom svakovrsne prošlosti i sadašnjosti, koristeći vokabular koji je ta vremena i odlikovao i oblikovao. Tematski korpus knjige je bogat, raznolik, ponekad i iznenađujuće provokativan, kakav uostalom i zna biti život pojedinca koji je u životnoj papazjaniji prošao i sito i rešeto. Dakle, sve ove reminiscencije su plod bogate iživljenosti i iskustva Vlahovićevog.

Jovan Veljin Mokrinski
Radovan Vlahović je višestruko zaniteresovan za čoveka i njegov totalni intimni život. Kao što vidimo on piše o njemu od rođenja do smrti, ali stavljajući akcenat naročito na opservacije ljudskog morala, teme ljubavi, patriotski odnos prema zavičaju ili analizirajući seosko–palanački svet banatskog čoveka, koji živi mirno na svojoj zemlji, ne dirajući nikoga već okrećući oči samo prema svome dvorištu. 
U Vlahovićevim pripovetkama, tačnije lirskim zapisima, ponekad i aforizmima, on zadire u prostore lične intime čoveka. Radoznao je kao dete i kao svaki umetnik u zrno istine šta se u čoveku zbiva kada je dete, kada je pubertetlija, kada je zreo čovek ili prpušni starac. Sav predan zavičaju on ume da kaže „Lepo ti je leti uraniti“ ili„Srećno je biti Banaćanin“.
Poštujući jezik zavičajnog kraja, Vlahović mu se predaje sluhom i duhom vlastitog umeća. On jezik shvata kao kičmu umetničkog dela, a govor kao intimnu ispovest svojih ličnosti, koje bez obzira kako govore – govore svoju misao i poetiku života.
Radovan Vlahović je ovom knjigom pokazao zaljubljenički odnos prema umetnosti, kakav je i čitav njegov život – zanet lepotom ovoga sveta i ljudima koji žive u njemu i delima koje stvaraju.

0 komentara:

Post a Comment

E-mail newsletter

Budite među prvima koji će saznati najnovije informacije
Unesite vaš Email:

* Pogledajte kako izgleda primer maila