Tuesday, February 09, 2016

Dimitrije Vojnov o Džonu Mektirnanu, gostu 44. FEST-a

Džon Mektirnan
Džon Mektirnan

Džon Mektirnan je reditelj čiji je rad mapirao savremenu filmsku scenu. Kada se pojavio sredinom osamdesetih, izvršio je svojevrsnu revoluciju u američkom komercijalnom filmu. Ako su Vilijem Fridkin i Stiven Spilberg sredinom sedamdesetih, kroz svoje krilo Novog Holivuda omogućili da sižei B-filma postanu materijal A-produkcije, onda je Mektirnan desetak godina kasnije tim formama dodao značajan uticaj evropskog filma i formalnu sofistikaciju koju do tada nisu imali.


Kao reditelj školovan na kursevima evropskih emigranata u Americi (najpre Čehoslovaka Jana Kadara) i sa njujorškim iskustvom teatra i art-bioskopa u kojima je pojedine Trifoove i Felinijeve filmove učio napamet, Mektirnan dolazi u Holivud i u jednoj deceniji koju karakterišu korozivnost i preterivanje, stvara repertoarske filmove sa estetskim integritetom. U istom periodu, uporedo sa Mektirnanom nastupa i Pol Verhoven donoseći sličan evropski uticaj u Ameriku, i Holanđanin će se na kraju ispostaviti kao njegov najzačajniji učitelj među savremenicima.

Iskoraci koje je Mektirnan doneo u svojim filmovima promenili su industrijske standarde. Recimo, neka od montažnih rešenja u filmu „Umri muški“ bila su smatrana nekonvencionalnim i neprihvatljivim po tadašnjim standardima esnafa. S druge strane, Mektirnan kao pasionirani poznavalac evropskih klasika, razbija i konvencije vezane za upotrebu stranih jezika u holivudskim filmovima, u kojima su stranci dotle mahom govorili na engleskom jeziku, sa akcentom. „Umri muški“ prikazuje Nemce koji govore nemački a nije film opterećen titlovima, a „Lov na Crveni oktobar“ nudi vešto filmsko rešenje kojim se sovjetski junaci prebacuju na engleski jezik, tu holivudsku „lingvu franku“.

Ono u čemu Mektirnan nije menjao Holivud, to je položaj zvezda. Za početak podario im je Brusa Vilisa, televizijskog glumca koji je posle nekoliko neuspešnih pokušaja da iskorači na veliki ekran baš kod njega u filmu „Umri muški“ napravio proboj u sam vrh. Arnold Švarceneger je kod Mektirana rafinirao ono po čemu ćemo pamtiti njegovu kanonsku fazu, a to je komičarski stav unutar priča punih napetosti i nasilja. Šon Koneri je pak svoju obnovljenu relevantnost u devedesetim pronašao kod ovog reditelja, i iznova postao noseći glumac u filmovima velikih ambicija. I Pirs Brosnan bi sigurno imao štošta da kaže o Mektirnanovom pokušaju da ga osamdesetih približi Džejmsu Bondu a potom da ga krajem devedesetih od njega malo i odmakne.

Današnja epidemija nastavaka i rimejkovanja klasika svakako nosi i Mektiranov pečat. Ne samo da su čak tri njegova filma započeli serijale koji traju preko četvrt veka, već su i neki od najboljih primeraka nastavka i rimejka nastali sa njegovim potpisom – „Umri muški sa osvetom“ i „Afera Tomas Kraun“. Ako imamo ove naslove na umu, ta ideja nije delovala tako loše dok je bila prepuštena njemu da je realizuje.

Prve korake u pogledu dekonstrukcije onoga što je sam proizveo, napravio je u filmu „Poslednji akcioni heroj“, svom prvom komercijalnom promašaju koji danas doživljava zakasnelo priznanje. Ovaj film će svakako biti u temelju nekih tuđih filmova poput „Istinitih laži“, filma koji je samo godinu dana kasnije postigao uspeh i kod publike i kod kritike.

Nisu nam potrebni novotalasovski kritičari da prepoznamo Mektirnanovo autorstvo. Dovoljno je samo da vidimo razliku u kvalitetu dela istih scenarista i glumaca, producenata ili samih karaktera i priča, kada su nastajali bez njegovog nadzora.

Uprkos nizu hitova koji je trajao skoro deceniju i po, Mektiran je itekako umeo da iznenadi holivudske producente, recimo odbivši da snimi „Patriotske igre“, drugi film o Džeku Rajanu zato što nije hteo da prikazuje militantne severnoirske nacionaliste kao negativce, iz poštovanja prema svojim precima. Kako je industrija vremenom dolazila u raskorak sa Mektirnanom, tako je on preselio holivudske zaplete sa ekrana u svoj život. Ipak, za čoveka koji je proveo Džona Meklejna kroz pakao „Nakatomi Plaze“ znamo da se može izboriti protiv jačeg protivnika. Ove godine na FEST-u imamo tu čast da Džon Mektirnan kao jednu od svojih prvih stanica na stazi povratka pravi u Beogradu.

Danas on dolazi kod nas kao prepoznati autor, kao klasik koji je imao retrospektivu u francuskoj kinoteci, ali i kao reditelj u punoj zrelosti koji može dosta da pruži, kako na setu tako i kao sagovornik i predavač.

Ko ne voli barem jedan Mektirnanov film sasvim sigurno je zalutao u bioskop. Ovogodišnji FEST će biti prilika da iz prve ruke čujemo njegova sećanja na klasike koji su formirali generacije gledalaca od kojih su neki potom postali autori, ali i da mu se pohvalimo kako su naši filmski kritičari među prvima prepoznali njegovo „autorstvo“ i već početkom devedesetih posvetili mu prve obimnije eseje.

Ipak, ova poseta neće imati isključivo retrospektivni karakter. Ako imamo u vidu da su Mektirnanovi filmovi „Predator“, „Umri muški“ i „Lov na Crveni oktobar“ čak i u bukvalnom smislu ugrađeni u temelje današnje kinematografije pošto se i danas snimaju avanture svemirskih lovaca na ratnike, Džona Meklejna i Džeka Rajana, prilika da razgovaramo sa ovim autorom i da pohađamo njegov masterclass umnogome može da nas približi zdravim korenima modernog repertoarskog filma.

Dimitrije Vojnov



U okviru 44. FEST-a 28. 2. u 19h u Jugoslovenskoj kinoteci u Uzun Mirkovoj će biti prikazan Mektirnanov film "Lov na crveni oktobar" / "The Hunt for Red October", SAD, 1990, 135’.

0 komentara:

Post a Comment

E-mail newsletter

Budite među prvima koji će saznati najnovije informacije
Unesite vaš Email:

* Pogledajte kako izgleda primer maila