Friday, April 29, 2016

Izložba Igora Vasiljeva

Igor Vasiljev
Igor Vasiljev
U umetnosti nema likovnog žanra koji bi bio jednostavniji, a u isto vreme i složeniji, nego što je portret. 

Počevši od antičkog vremena, čovek je pokušavao da spozna sebe i drugoga. Obzirom da samospoznavanje počinje sa ocenom spoljašnjeg izgleda, i tek kasnije unutrašnjeg sveta, kao sadrzaja te spoljašnje forme, u kulturnom prostoru se pojavljuje portret.

Celokupni doživljaj portretu daju umetnikov pogled na svet, njegov stvaralački stil, odnos slikara prema modelu kao i unutrašnji svet samog modela, psihologija fiksiranog trenutka, kulturni i socijalni detalji. Elementi, koje koristi umetnik su sledeći: kompozicija, tema, kolorit, dinamika, karakter poteza, linija, osobine lica ili figure modela i sl.

Dakle portret – to je dijalog izmedju slikara i modela, u isto vreme i statičnost prošlosti i pokret vremena, likovni i stvarni odraz realnosti, fiksiranje iskustva i stvaranje novog znanja. 

Izložbom «Portret Igora Vasiljeva» hteli smo da pokažemo kako su se ličnost slikara, njegova buntovna i avanturistička priroda, sudbina, kulturni i istorijski momenat vremena u kome je živeo i stvarao, odrazili u portretima, i autoportretima kao vrsti portreta, mladog umetnika.

Ljubica Miljković, u uvodnoj reči kataloga izložbe, istražujući životni i stvaralački put Igora Vasiljeva od rodjenja do tragične smrti, piše sledeće (ceo tekst mozete da procitate u fajlu iz priloga):

"(Igor Vasiljev) Bio je višestruko obdaren. Izvanredan umetnik – slikar i crtač; dobar pijanista i pevač; spretan i neustrašiv sportista spreman na razne vratolomije; odličan student, koji je izgubio pravo da studira na Akademiji jer navodno nije poštovao program; moralan i hrabar Rus koji nije pristao da bude špijun Udbe, zbog čega se našao u zatvoru; brižan sin, nežan otac, odan prijatelj... Otišao je isuviše rano, sa nenapunjenih dvadeset šest godina, ali njegova harizma u umetničkim krugovima i dalje traje.

(…)

Igor je intenzivno slikao od 1948, a samostalne izložbe priredio je u Beogradu i Zagrebu (1953). Prve pohvale dobio je od najeminentnijih stručnjaka.

Krenuo je od intimizma, poetskog realizma i tumačenja Van Gogovog nasleđa, a stigao do kritičkog ekspresionizma, simbolizma i estetike ružnog. Život je u potpunosti pretočio u umetnost, odnosno umetnošću odrazio život.

(…)

On je obrađivao sve motive i neprekidno istraživao plastičnu građu. Osnovno sredstvo njegovog likovnog govora bili su podjednako pikturalnost i grafizam, snaga boje i izražajnost crteža, bogata faktura i prozirne plohe. Umetnošću se borio protiv surovosti i stihije vremena, na kraju podlegao nevremenu i odrazio svoje nemire, nedoumice, razočaranja, strahove...

Portreti i autoportreti svedoče o preranoj zrelosti Igora Vasiljeva, na koju je uticalo više različitih faktora. Peđa Ristić je, kao njegov prijatelj od maldosti, dobro uočio: Na robiji je Igor našao ono „na dnu“, i to ne u romanu već u životu. Tu je, pored svojih zelenih đavola, ugledao i mnoge druge rugobe i nakaze... Sa tako rano stečenim iskustvom Igor je postao odličan psiholog. Pri tom, bio je iskren čovek koji ne povlađuje ni ukusu portretisanih ni potrebi za pozitvnom kritikom. Bio je odgovoran sebi i svojoj umetnosti. Ljude nije posmatrao površno, nego u njima pronalazio ono najskrivenije, sve što postaje zajednička odlika većine i krik vremena. Njegova plastična sredstva proisticala su iz sagledanog, doživljenog, sa blagonaklonošću prihvaćenog ili sa podsmehom podvrgnutom ruglu, čak i odpaćenog zbog nemoći da na bilo šta utiče svojom umetnošću. On je i u samom sebi otkrivao više različitih priroda, stanja, raspoloženja.

Portreti koje je uradio Igor Vasiljev podjednako su ubedljiva svedočansta o ličnostima koje su mu privukle pažnju, o njemu samom i umetnosti po svemu kontroverznog društva u tranziciji. Izvedeni su spontano i nadahnuto. Rafiniranim pigmentima, zvonkom kolorističkom orkestracijom, tonskim gradacijama, akvarelski prozračnim ili slojevitim naslagama boje, čak i reljefnom fakturom koja sluti uživanje u materiji na način enformelista. Malobrojni pripadaju intimizmu i poetskom realizmu, pojedini osobenom fovizmu, većina samosvojnom ekspresionizmu koji uporište u onom tzv. nordijskom. Oni svog tvorca izdvajaju kao izvanrednog portretistu čija umetnost doseže vrhove umetnosti u Srbiji i nekadašnjoj Jugoslaviji. Zato žalimo što je Bog tako rano uzeo umetnika koji je verovao da ima ideja za čitav vek slikanja. U to nas uverava svo što je uradio neprekidno tragajući za suštinama umetnosti i života. Da li je našao odgovore? Da li je dosegao tačku apsoluta? O tome su raspravljali ugledni istoričari i teoretičari umetnosti, likovni kritičari i umetnici. Ipak istina ostaje skrivena, jer ni onu u nama samima teško možemo da otkrijemo.

Izložba traje od 19 Aprila do 20 Maja 2016.

www.canvas.rs

0 komentara:

Post a Comment

E-mail newsletter

Budite među prvima koji će saznati najnovije informacije
Unesite vaš Email:

* Pogledajte kako izgleda primer maila