Saturday, April 09, 2016

Najava izložbe Emilije Jordanov Todorović u Galeriji Art 55 u Nišu

O radosti moja
O radosti moja
Samostalna izložba slika Emilije Jordanov Todorović pod nazivom „Emotivni dnevnik“.

Izložbu će otvoriti Miroslav Anđelković, u utorak, 12.04.2016. i moći će da se vidi do 24.04.2016.

Tekst prof.Miroslava Anđelkovića za izložbu "Emotivni dnevnik"

Emi, emotivni dnevnik

Na početku ovog teksta znam da će se nametnuti pitanje na koje nije lako naći odgovor: šta je to što pokreće i veže našu pažnju za neki događaj u prirodi, uzbudljiv predeo, predmete u njemu, kolorističke sudare, ili smenu svetla i tame? Na koji način sve to prelomljeno kroz našu emotivnu prizmu postane umetničko delo? Odgovor na sve to dugujem i sebi. 

Odgonetanje takve jedne zagonetke čeka me u tumačenju slika mlade koleginice Emilije. Pokušaću da svet oko mene sagledam njenim lepim istočnjačkim očima. Emilijine radove poznajem relativno dugo. Viđao sam ih na kolektivnim izložbama ili u njenom ateljeu. Privlačile su me svežinom doživljaja, bez krutih akademskih okvira koji ohlade inicijalni doživljaj i oduzmu mu čar stvaralačkog radovanja. U slikanju ona uspostavlja svoju hijerarhiju vrednosti i značaja likovnih elemenata od kojih gradi svoje slike.

U njenim ranim slikama belina je igrala veliku ulogu. Isticala je kolorističke oaze podižući im zvuk, a grafizmu koji je bio u to vreme značajno prisutan pomogla da dođe do punog izražaja. U novim slikama koje sam video nedavno Emilija je učinila ozbiljan iskorak na planu boje. Zvuk je pojačan, pogotovo boja i tonova bliskih plavoj i violetnoj. Njih orkestrira sa zvucima komplementera proverenim slikarskim postupkom. Sudare boja u punom značaju amortizuje uvođenjem ahromatskih zona koje plasirane između sučeljenih boja postaju vezivno tkivo. Slike iz novog opusa doživeo sam kao likovnu celinu kroz koju je slikarka provukla tananu emotivnu nit koju sam doživeo kao svojevrsni emotivni dnevnik zabeležen likovnim sredstvima. Nije lako ući u tajne ovih dela i njihove povode. Traga li to Emilija za nekim svojim otokom sreće, nekom svojom Kiterom, ostrvom ljubavi? Ne treba tražiti bukvalnu sličnost sa Vatoovim delom. Veza je drugačije prirode. Francuski majstor je bežao u neki svoj idealizovani svet daleko od zagušljivih rokoko salona Pariza. Emilija sanja i gradi svoj duhovni prostor kao utočište od naše nevesele svakodnevnice. U ovom prostoru ona se oseća zaštićenom. U elementima u kojima je ispunjen taj prostor ima nečeg hermetičnog, duboko ličnog, doživljenog i negde nekada viđenog.

Psihologijom odraslog deteta ona vlada ovim prostorom. Zakoni transpozicije važe u njemu, pa je teško prepoznati prave povode, jedino ih naslutiti. Ponekad je to cvet nalik ljudskom licu ili je artefakt sa peska neke plaže utisnut u materiju neke slike. Lepota ovih Emilijinih hermetičkih simbola je što ne podležu ustaljenom tumačenju snova opisanih u brojnim knjigama koje se bave ovom tematikom. Emilija sanja svoj san koji ja ovim tekstom pokušavam da odgonetnem.

U nekim novim slikama Emilija se bavi problemom prostora. Izdvojiću jednu koja liči opusteloj ledini sa malim drvetom u gornjoj zoni slike. U ovoj slici je došla do izražaja harmonija hromatskog i ahromatskog.. Mali koloristički akcenti bili su dovoljni zoni toplosivog da je oboje, i obrnuto, siva je istakla značaj malih akcenata. Ova slika bi mogla da bude dobar putokaz budućeg razvoja jer nosi sve elemente slikarske zakonitosti. Ovaj postupak je slikarka nagovestila i na slikama većeg formata. Slike koje asociraju napuštenu plažu, dugu i peskovitu sa brojnim elementima koji su se našli u tom davnom pesku. Asocijacija na sadržaj ovih slika je moja.

Pomenuću i nekoliko uljanih slika malog formata slikanih na papirnoj podlozi koje je strukturom blisko platnu. Pored slika velikog formata rađenih uljanom tehnikom na platnu, ovi radovi na papiru sa strukturom platna kompletiraće utisak o slikarki Emiliji Jordanov Todorović.

Miroslav Anđelković 

BIOGRAFIJA

Emilija Jordanov Todorović

Rođena 1975.godine u Leskovcu, osnovnu školu i gimnaziju završila u Lebanu, 1999.godine diplomirala je slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Prištini u klasi profesora Zorana Furunovića.

Učestvovala na više grupnih izložbi i slikarskih kolonija. 

Od 2005-2014.godine bila je suorganizator likovne kolonije "Justiniana Prima-Caričin grad" u Lebanu.
Radi kao direktor i koordinator kulturnog programa u domu kulture "Radan" u Lebanu

0 komentara:

Post a Comment

E-mail newsletter

Budite među prvima koji će saznati najnovije informacije
Unesite vaš Email:

* Pogledajte kako izgleda primer maila