Thursday, April 21, 2016

Terensko istraživanje studenata etnologije

Etnografski muzej
Etnografski muzej

U subotu 23. aprila u 18 sati, u kino sali Etnografskog muzeja (Uzun Mirkova 2), biće prikazano terensko istraživanje studenata etnologije iz oktobra 2015. godine, predmet: Nematerijalno kulturno nasleđe u Južnoj Srbiji – Trgoviška Gornja Pčinja.

Program:

1. Prirodne lepote i znamenitosti gornjopčinjskog kraja; običaji i verovanja.
Pčinja od izvora do manastira – niska od sedam bisera (u reči i slici).

2. Izvorno narodno pevanje u pčinjskom kraju.

3. Lazarički običaj u Gornjoj Pčinji.


PREDMET: NEMATERIJALNO KULTURNO NASLEĐE U JUŽNOJ SRBIJI -
TRGOVIŠKA GORNjA PČINjA 
(prikaz terenskog istraživanja studenata etnologije u oktobru 2015. godine, sa pratećim prilozima)

Prirodne lepote i znamenitosti gornjopčinjskog kraja; običaji i verovanja.
Pčinja od izvora do manastira – niska od sedam bisera (u reči i slici).
Tripušnica, predeo Pčinje, reka Pčinja, planinske kuće, ljudi i sela, hram Presvete Bogorodice, Vražiji kamen, zdanje svetoga Oca Prohora; prirodne neobičnosti, retki običaji i verovanja, sela u nestajanju.
Najava međunarodnog festivala dokumentarnog amaterskog filma o životu ljudi na poslednjoj graničnoj stopi pod nazivom „Tako blizu, a tako daleko“.
Izložba slika (foto zapisi) i predstavljanje knjiga o Pčinji.
Izvorno narodno pevanje u pčinjskom kraju (sa pratećim tekstom u prilogu)
Pesme: „Ne žali Stano mori, ne plači“ i „Janu mi Turci odveli“ u solo izvedbi Snežane Stojević, i pesme „Goro le, goro zelena“ i „Zapoj mi slugo Manojle“ soliste Nikole Nikolića.
Lazarički običaj u Gornjoj Pčinji
Lazarička igra i pesma u povodu Lazareve Subote: „Dig se, dig se lisna goro“ i „Dobro jutro ramni dvori“ u prikazi grupe lazarica Osnovne škole „Bora Stanković“ iz Karavukova, sa propratnim prologom: „Oprosti devojko, znana i neznana, što smo ovu pesmu, tvoju tajnu vekovnu, sa usana tvojih oteli...“

Janu mi turci grabnali

Janu mi Turci grabnali, Jano le mori!
Daleko mi Janu odveli, 
Jano le, mori, na kraj na turskata zemlja.

Devet večeri minaše, Jano le mori,
Nikoj mi Janu ne traži.
Deseta večer, predvečer, Jano le mori,
Majka si Janu potraži...
Jano le mori, majka si Janu potraži.

Ne li su teški, preteški, ćerko le mori,
Tuđinski beli dvorovi.
D'ni mi teški preteški, majko le mori,
Noće mi crna t'mnina.
Majko le mori, noće mi crna t'mnina.

Će mi te ćero poturčev, Jano le mori,
Od majku da te razdelev,
Jano le mori, mamino ćere najmalo!

Ne žali, Stano more, ne plači

Ne žali, Stano mori, ne plači,
Ne roni sluze, mori, krvave,
Ne kaškaj sajče, mori, šareno
Što ti je momče, mori, maleno.

Pogledaj gore , mori, na nebo,
Kolko su dzvezde, mori, na nebo,
Tolko su dole, mori, dukati.
Pusti da ostanev, mori, dukati,
Kad mi je momče, mori, malečko!

LAZARIČKA IGRA I PESMA U PLANINSKOJ GORNjOJ PČINjI
/prema zapisima Tomislava Milkovića, autora knjige „Lazarice“/

Lazarice pripadaju pravoslavnim etničkim grupama Balkana. U Makedoniji i Bugarskoj su to „lazarke“, u Grčkoj „lazaros“, u pravoslavnim selima Albanije „lazare“, a u jugoistočnoj Srbiji, na Kosovu i Metohiji, u severoistočnoj Bosni i zetskoj dolini su to – „lazarice“.

Lazarički obred potiče iz doba matrijarhata, a sa hristijanizacijom biva vezan za uskrsnuće biblijskog Lazara i pesmu za plodnost i novo proleće na dan Lazareve Subote, uoči Cvetnica, pre Vaskrsa i Đurđevdana.

Najduže su opstale u najcentralnijim delovima Balkana, posebno u njegovim višim, stočarskim krajevima. Najstariji pisani izvor vezan za lazarički obred potiče od Prokopija, vizantijskog pisca iz 7. veka, iz koga saznajemo da Sloveni veruju u duhove prirode, i to u liku ženskih demona. Predstava o bogu Perunu kao gospodaru neba sačuvana je u liku hrišćanskih svetaca Germanu i Iliji, po kojima su i imenovana dva važna uzvišenja u gornjopčinjskom kraju – Sveti Ilija i Đerman planina.

U planinskoj Gornjoj Pčinji, sve do skorih godina, nisu prestajala verovanja u „gorske vile“ , a one, po slovenskoj mitologiji skupljaju oblake, stvaraju kišu i čuvaju od grada. Crvena marama koju lazarice nose treba da simboliše sunce, vatru, zdravlje i život, a naročita magijska moć pripisuje se travama kojima muški lazari kite šešire (silina, matorika i perunika). Sve do početka prošloga veka, pčinjske lazarice su u obredu nosile sablje koje su uzimale od muškaraca i čuvale samo za obred. U novije vreme, umesto sablje lazarice nose kišobrane sa rukohvatom. Koriste ih za šetalačke igre držeći ih obema rukama, poluotvorene, okrenutim prema nebu.

Obredni ophod počinjao je u zoru, pre prvih petlova.

Devojke lazarice nosile su na sebi: duge bele košulje, pervaz sa šarama u obliku rombova, ručno tkani raznobojni pojas preko koga su zakačena po dva bela vezena peškira sa prednje i zadnje strane, a preko ramena žuta marama sa resama. Preko grudi nose ukrštene zmijolike ćosteke od manistri, belezike, kitke od manistri na grudima,perlastu ogrlicu (mrežu) i niske dukata. Na glavi nose crvenu maramu, a „muški“ lazari preko nje nose slamnate šešire okićene magijskim travama i šarenim kokošijim perjem.

Tako opremljene kreću se u tišini, i u rano jutro, pre izlaska sunca, odlaze na najbliži izvor vode. Sledi jutarnje umivanje, a potom pesma izvoru vode i početak obreda:

Dobro jutro, studna vodo!
Da bog dobro, bre lazari!

0 komentara:

Post a Comment

E-mail newsletter

Budite među prvima koji će saznati najnovije informacije
Unesite vaš Email:

* Pogledajte kako izgleda primer maila