Thursday, June 16, 2016

Otvaranje izložbe i susret sa fotografom Žoaom Garsijom

 
Izložba Žoao Garsije
Izložba Žoao Garsije

 


ŽOAO GARSIJA - VIDIMO SE

BEOGRAD Petak 17. jun 2016 - 19h
Francuski institut u Srbiji, Knez Mihailova 31, B


Drage kolege i prijatelji,
pozivamo vas na otvaranje izložbe francusko-portugalskog fotografa Žoaoa Garsije, nakon koje će biti priređen susret sa umetnikom i sa Darkom Stanimirovićem iz kolektiva Belgrade Raw.
Dobrodošli!

Žoão Garsija (Lisabon, 1976)

Nakon završenih studija novinarstva u Portugalu i fakulteta lepih umetnosti u Španiji, njegovo iskustvo kao fotograf, dizajner i snimatelj ga je navelo da radi sa nekoliko umetnika i institucija u Portugalu i inostranstvu (Španija, Čile...).

Živi u Francuskoj od 2006. godine. Nastavio je saradnju sa umetnicima i institucijama mnogih zemalja (Francuska, Japan, Novi Zeland, Nova Kaledonija, Alžir, Srbija ...).

Svoj rad usmerava kroz grafički i dizajn studio Antichambre. Gostujući je predavač na Univerzitetu La Rochelle.

Autor je nekoliko samostalnih izložbi od 1999. godine. (Centro Cultural de Belém – Lisabon; Centro Português de Fotografia – Porto; Machikaneyama Museum – Osaka; Dejima Museum – Nagasaki; Centre Culturel Tjibaou – Noumea; Carré Amelot – La Rochelle…).

Fotografija je sada alatka koju koristi kako bi eksperimentisao snagom slike za ispitivanje čudne lepote svakodnevnog života.
www.joaogarcia.net
www.antichambre.net

STVORITI NEŠTO VIDLJIVO USLED SVETSKOG HAOSA

Od Paskala Semira

Iako fotograf, Žoao Garsija to nije u uskom značenju te reči. Da bi se razgovaralo o njegovom poslu, neophodno je, dakle, zauzeti neugodnu poziciju jer ne radi se o tome da treba braniti estetsko gledište zapisano u jednoj priči o umetnosti, niti o tome da treba ispričati čudesnu priču jednog od tih avanturista fotografije. Režis Diran u „Vremenu slike“ opisuje fragmentaciju fotografskog polja i iznosi mogućnost trostruke podele: fotografija za upotrebu (moda, reportaže, itd.), plastična fotografija (koja nije izvorno umetnička ali koja traži potvrdu u ovom domenu) i naposletku kreativna fotografija (ona koja u potpunosti prihvata svoj položaj samostalnog dela). Mogli bismo poistovetiti njegov rad sa jednim od tri dela koja pominje Režis Diran, ali on bi na taj način ili bio skučen ili bi se pak našao na suviše širokom polju.

Ovde se pre radi o beleženju pokreta u prolazu i susreta koji se prikazuju kroz fotografije. Taj pokret proizvodi slike koje su pozornica svakodnevice, koje izmiču spektakularnom i egzotičnom. Geografska karta je crtež čoveka čije su crte granice, imena koja su na njoj zapisana nose u sebi ljudsku tragediju. Fotografija, poput karte, smešta subjekte i objekte sveta u pravougaoni okvir. Kadriranje svemu određuje oblik i dimenzije. Robert Smitson razvija ideju po kojoj bi se sloboda beskonačnosti koju nudi fotografija neprestano naslanjala na ivicu rama. Takav prostor memorijskih zapisa vodi iskušenju da se napravi svetski inventar, koji bi nam unutar haosa mogao ponuditi određenu organizaciju koja bi omogućila utopijsku klasifikaciju stvari. Žoao Garsija (...) igra igru sastavljanja slagalice istorije, pejzaža, ljudskih aktivnosti, životinja i arhitekture. Između istorije, vremena i svakodnevnog nalazi se prazan prostor u okviru kojeg on konstruiše sopstvenu subjektivnost i pronalazi svoje prostore za stvaranje i eksperimentisanje. Banalnost tema na slikama i volja, gotovo planska, da se obrišu znaci identiteta uspevaju ovde da sruše opšteprihvaćenu ideju slike sa putovanja da bi nas zaronila u prostor svakodnevica, sumornih ili sjajnih. Rečeno je i potvrđeno - i nema potrebe ovde podsećati se razloga – danas bivstvujemo u globalizovanom svetu koji proizvodi krize svih vrsta odvlačeći svet, ili bolje rečeno ne-svet, u haos u kome su čula i zapažanja pobrkana. Poput alata za ponovno prisvajanje vidljivog, fotografije Žoao Garsije rastavljaju unapred proizvedene slike našeg kolektivno nesvesnog i nude mogućnost pružanja otpora globalno ujednačenom razmišljanju. Slike nisu proste kompozicije oblika izjednačene između sebe već su konjugacija subjekata koji ih sačinjavaju. Ta konjugacija je osetljiva materija koja dodiruje realnost i ponovo dovodi u pitanje svet onakav kakvim nam se nudi, ne bi li stvorila neki drugi. Fotografija možda naposletku nije pitanje pogleda, „već muzike. Potpuna subjektivnost postiže se samo usled jedinstvenog stanja, usled napora za tišinom (zatvoriti oči, to znači učiniti da slika progovori u tišini). Fotografija može da me dirne ako je povučem iz njene uobičajene trivijalnosti: (...) ništa ne reći, zatvoriti oči, pustiti detalj da se sam popne do afektivne svesti.“ (Franc Kafka)

Do kraja vidokruga, fotografija Žoao Garsije poziva pogled u šetnju po horizontu čovečanstva. Ona je tu da iznova ispuni slikama naše misli i da ponovo dâ fotografskom trenutku onu izvornu emulziju.

http://www.institutfrancais.rs

0 komentara:

Post a Comment

E-mail newsletter

Budite među prvima koji će saznati najnovije informacije
Unesite vaš Email:

* Pogledajte kako izgleda primer maila